Opipljivi čvorić, izmenjena krvna slika, otok limfnog čvora – uglavnom se iz ovakvih simptoma nalaze dobroćudne promene, infekcija ili drugi bezazleni problemi. Međutim u nekim slučajevima ovakve promene mogu ukazivati na tumor i onkološko oboljenje. Da bi se proverile biološke karakteristike izrasline i isključilo prisustvo zloćudnog tumora često je neophodno uzeti uzorak ćelije ili tkiva sa sumnjivog mesta. Uzimanje ovog uzorka se naziva BIOPSIJA, a analiza biopsiranog materijala je poznata pod pojmom PATOHISTOLOŠKA ANALIZA.
Patohistološka analiza je jedan od osnovnih elementa na kojima je zasnovano lečenje onkoloških oboljenja.
Na osnovu patohistološke analize lekar određuje koju vrstu hemo-, imuno- ili bilo koje druge terapije pacijent treba da primi. Iz tog razloga je od izuzetne važnosti da patohistološka analiza bude urađena pravilno i prema precizno utvrđenim protokolima. Pogrešna patohistološka analiza znači i pogrešno lečenje, a u najgorem slučaju, i smrtni ishod.
CILJ ANALIZE: Šta se vidi u biospiranom materijalu?
Patohistološkom analizom se utvrđuje poreklo tumora, stepen njegove diferencijacije kao i posebne karakteristike, koje su prisutne kod nekih vrsta karcinoma. Analizom uzetih uzoraka tkiva se dobijaju mnogobrojne informacije o strukturi, sastavu, stepenu razvoja, brzini rasta i sl. Prilikom odstranjivanja tumora, obično se odstranjuje i nekoliko najbližih limfnih čvorova. Prisustvo tumorskih ćelija u limfnim čvorovima ukazuje na uznapredovali stadijum bolesti i zahvaćenost limfnog sistema.
Ukoliko se zaista radi o malignom oboljenju, patolog će već na osnovu malog uzorka tkiva moći da utvrdi oko kojoj vrsti ćelije se radi. Na ovaj način je takođe moguće utvrditi iz kog organa / tkiva je krenuo tumor. Ukoliko se npr. radi o tumoru jetre, analiza ce pokazati da li se radi o primarnom karcinomu jetre, koji je nastao iz tkiva jetre ili se radi o metastazi jetre, čije su ćelije na prvom mestu potekle od tumora u crevima, pa se se tokom razvoja bolesti raširile na jetru. Diferencijacija između primarnog tumora i metastaze je važna zbog planiranja lečenja, naročito kod tumora pluća, jetre, mozga i kostiju. Bitno je naglasiti da postoje i organi kod kojih tumori mogu nastati iz različitih tipova tkiva. Dobar primer za to su tumori želuca. Većina tumora u želucu nastaje iz žlezdanih ćelija unutrašnjeg zida (mukoze) i to su tzv. adenokarcinomi. Međutim, postoje i tumori želuca koji kreću iz limfnog tkiva zida želuca i to su tzv. MALT limfomi. Gastrointestinalni stromalni tumori (GIST) imaju potiču od ćelija iz središnjih slojeva želuca. Različiti tipovi tumora moraju biti tretirani na različite načine.
Stepen diferencijacije Tumora – “staging” i” grading”
Daljom analizom uzorka patolog utvrđuje koliko se tumorske ćelije razlikuju od istog tipa zdravih ćelija. Zdrave ćelije su zrele i imaju sposobnost obavljanja tipičnih funkcija karakterističnih za određeni tip tkiva. Stručni izraz za to je “izdiferencirana ćelija”. Tumorske ćelije gube tu sposobnost i usled višestrukih deoba ” ne sazrevaju” do kraja. Upravo za taj stepen diferencijacije tj. sazrevanja postoje internacionalno prihvaćeni normativi, odnosno 4 stepena anaplazije, od kojih svaki pokazuje u kojoj meri se tumorsko tkivo promenilo u odnosu na zdravo, koje su biološke karakteristike i koliko je tumor agresivan.
MIKROSKOPSKI I MOLEKULARNO-BIOLOŠKI DEO ANALIZE
Patohistološka analiza ima svoj mikroskopski i molekularno – biološki deo, pri čemu tehnika analize i metoda pripreme uzorka zavise od “pitanja” koje je postavljeno laboratoriji prilikom dostavljanja materijala za analizu.
U okviru mikroskopske dijagnostike rade se histološka i citološka analiza. Postoje brojne histološke tehnike, a dve vrlo važne, posebno kada je reč o onkološkim oboljenjima su histohemija i imunohistohemija. Histohemija koristi razne boje koje usled razlicitog vezivanja za zdravo i patološki izmenjeno tkivo/ćeliju daje informaciju o vrsti tumora. Pomoću imunohistohemije ciljani delovi ćelije ili tkiva postaju vidljivi i ova vrsta tehnike funkcionise po principu dijagnostičkih antitela. Dijagnostička antitela poseduju veci broj mesta vezivanja: dva za tumor-specifičnu ciljnu strukturu, a jedno za koje se može vezati boja. Izraženo obojena mesta sa mogu vrlo jasno uočiti pod mikroskopom i na osnovu toga se mogu doneti zaključci o poziciji, broju posmatranih “tumor markera” unutar ili na površini svake ćelije. Ova tehnika je našla svoju primenu naročito kod raka dojke, u cilju dokazivanje hromonskih receptora. Ukoliko tip tumora pokaže veliki broj vezivnih mesta za hormone poput estrogena i gestagene, to znači da i rast tumora zavisi od ovih hormona, pa tako pacijent može da primi ciljanu terapiju, koja će blokirati dokazane receptore.
Molekularno-biološka dijagnostika je zasnovana na činjenici da neki oblici raka imaju karakteristične osobine, koji ih čine posebno osetljivim na jedan ili drugi metod lečenja. MB testovima biopsiranog materijala se proveravaju upravo ovakve karakteristike. Dobar primer za to je opet rak dojke, ali i neki oblici raka želuca, kod kojih se na površini ćelije nalazi provećan broj receptora, koje je pomoću određenih antitela moguće blokirati i tako zaustaviti rast tumora. Kod obolelih, kod kojih ta promena na površini tumorske ćelije nije prisutna, terapija antitelom ne deluje. Ovo su situacije u kojima je rezultat molekularno-bioloških testova od presudnog značaja za izbor adekvatne terapije.
U izradi patohistološke analize, pored medicinske tehnike, presudnu ulogu igra iskustvo i interpretacija patologa, naročito kada je reč o retkim tumorima i oboljenjima. Kako bi se izbegle greške u lečenju, pre donošenja odluke o prihvatanju izvesne terapije, pacijent bi uvek trebao da zatraži drugo lekarsko mišljenje i reevaluaciju histopatološkog materijala od strane nezavisne laboratorije. Na ovaj način će potvrditi dijagnozu, dobiti dodatne informacije i na osnovu toga sa sigurnošću doneti odluku o izboru najadekvatnije terapije i daljeg toka lečenja.
